У контексту глобалне пољопривредне зелене трансформације, органско ђубриво, као важна алтернатива хемијским ђубривима, привукла је широку пажњу због своје јединствене еколошке вредности. Међутим, постоје значајне разлике у органским производима ђубрива који циркулишу на тржишту, који се углавном одражавају у две кључне димензије: састав сировина и производни процес.
Савремени систем сировине органског ђубрива може се поделити у пет категорија: традиционална стока и манирама за стоку, индустријски нуспроизводи, урбани органски отпад, нова матрица ферментације и композитне сировине. Традиционална стока и рањавоћа за живину углавном су стока и гнојиво од оваца, са умереним азотним и фосфорним садржајем, али комплетна структура влакана; Индустријски нуспроизводи укључују остатке прераде хране и медијум за културу гљива, који су богати протеинима, али тешким металним ризицима морају бити строго контролисани; Градски органски отпад претворен је у хранљиву уравнотежену матрицу након сортирања и обраде; Нова ферментацијска матрица користи синергистичку ферментацију слама и воћних шкољки да би се значајно побољшала активност органске материје; Композитни сирови материјали интегришу више материјала како би се постигли прилагођени омјери хранљивих састојака.
Разлика у процесу производње одређује ниво квалитета ђубрива. Компостирање технологије је подељена у статичку ферментацију и динамичку ферментацију. Прво има низак трошак, али дуг циклус и склон је мирису, док потоње побољшава ефикасност кроз присилну вентилацију, али има велику потрошњу енергије. Рафинирани органски ђубриви Побољшати стабилност производа путем високотемтемпературног третмана стерилизације и магнетизације, док биолошка органска ђубрива формирају бактеријску екологију имплантацијом функционалних микроорганизама. Дубоко прерађени производи као што су течни органски ђубриви и споро ослобађање органске ђубриве користе технологију хелације и технологију микроенцапсулације да би се постигло прецизно отпуштање хранљивих састојака и дугорочно снабдевање енергијом.
Из перспективе међународне трговине, органска сертификација ЕУ захтева да систем за сљедивост сировина покрива цео ланац, а јапанске стандардне стандарде поставља посебан нагласак на индикаторе за откривање тешког метала. Разумевање ових разлика помоћи ће произвођачима да оптимизирају своју матрицу производа, купцима који се тачно подударају са потребама и промовишу одрживи развој глобалне органске пољопривреде.
